Живојин М. Велимировић

Рођен у Београду 30. маја 1941. године. Дипломирао 1964. године на Музичкој академији у Београду (виолина) у класи професора Петра Тошкова. Радио   као   виолиниста    у  Симфонијском   оркестру РТБ (1961 – 1966.), Београдској опери (1966 – 1973.) и као педагог у музичкој школи «Мокрањац» (1973 – 1996.). Од 1996. године до 30. септембра 2008. године радио је као редован професор Академије уметности у Новом Саду (камерна музика) да би након тога отишао у заслужену пензију.

Као камерни музичар свирао је у Гудачком  квартету «Јосип Славенски», Српском гудачком квартету  «Мокрањац», као  и  Гудачком квартету «АРКО».

Сликарством се бави од 1978. године. Излагао је на 50 самосталних и више од 80 колективних изложби и ликовних манифестација. Учесник је више од 70 ликовних колонија.
Члан  је Удружења музичких уметника Србије (1974.), Удружења уметника железница Србије (2007.), члан Ликовног клуба «Црњански» у Београду (2008.) као и УЛУ Леонардо Нови Бановци (2009.). Добитник је треће награде на ликовном конкурсу „Мајски сусрети 2009.“ (КУ „Ђуро Салај“), друге награде на изложби „Пролеће 2010.“ (КУ „Ђуро Салај“), друге награде на изложби „Мајски сусрети 2010.“ (КУ „Ђуро Салај“), треће награде на Сусретима Аматера Војводине 2010.  („Леонардо“, Стара Пазова), похвала на изложби  „JAZZ – уметност која не бледи“ 2011. (КУ „Ђуро Салај“) и трећа награда на колективној изложби „Светлост“, Пролеће 2011. (КУ „Ђуро Салај“).

„Једном сам рекао да ми је музика супруга, а сликарство љубавница. После сам схватио да је то било трапаво поређење. Тај однос је друкчији, виши, просвећенији", каже Живојин Велимировић, професор Музичке академиjе и сликар

М.ЛАЗИЋ
Снимио А. НЕГОТИНАЦ.

Manzanillo - Mexico, октобар 1994.
(сликано водом из Пацифика)

Живојин Велимировић је дипломирао виолину на београдској Музичкој академији у класи професора Тошкова. Готово четврт века биo је члан Српског гудачког квартета.
Музика и није посао рекао је. То је живот.
Једном је, као гимназијалац, одлучио да се посвети и сликарству. Отишао је у Шуматовачку, у припремну сликарску школу: тада су у њој предавали Младеновић и Лубарда. Похађао је месец-два, па је тешка срца одустао. Био је то резултат наизглед обичне рачунице: гимназија, плус музичка школа, плус сликарска школа, једнако четири сата сна, плус осредњост у свему.
- Осредњост је смрт уметности - помислио је и разрешио све недоумице;
Тако је постао врстан музичар и поштовани музички педагог.

Опчинио га акварел

Други важан догађај, онај који мења судбину и живот усмерава ка истраживачким авантурама, збио се на Дорћолу, заправо на Вождовцу, средином седамдесетих. Већ ожењен, Живојин је са супругом становао у Доситејевој улици, испод цркве Александра Невског. Ту се упознао са комшијом др Зораном Ћераном. Обојица су навијали за ОФК „Београд", па се познанство изметнуло у искрено пријатељство и дружење (двојице „офковаца").
Ово дружење је довело до познанства Живојиновог са Војтехом Братушом, сликаром, даљим рођаком Зорановим.
Војтех је био инвалид: изгубио је ногу у логору у Брауншвајгу, после једног америчког бомбардовања 1944. године. Зашто су они тада бомбардовали заробљенички логор ни данас нико не уме да објасни. Тек, у том логору, сликар Братуша је своју уметничку страст (коју никакви логори не могу да спутају) исказивао правећи - виолину. Никада је није довршио, нити је било наде да ће икада окончати тај сизифовскн посао: али то му није сметало да је прави, дотерује, глача и машта о њеном звуку.
Зоран је Живојина одвео код Братуша, који је живео у малој кући на Вождовцу. У његовом атељеу је, кроз боје и звукове, почело да се рађа необично пријатељство.
- Војтех је обожавао музику, посебно виолину, а ја сам од детињства био заљубљен у сликарство - сећа се Живојин.
- Тако је он за мене сликао, а ја сам за њега свирао. Била је то некаква уметничка симбиоза, допуњавање, инспирисање...

Када су разговарали, теме су им биле музика и сликарство. Амбијент атељеа, мирис терпентина и водопади боја, пробудили су у Живојину сећање на гимназијске дане и неостварену љубав према сликарству. Поверио се пријатељу, а овај га је охрабрио.
Почео је с темпером, готово кришом. Односио је слике Војтеху, па би онда разговарали о њима.
- Нису то били часови сликарства, већ дружење и усмеравање.
Сећа се врло добро зашто је прешао на акварел. Разлог је био тако рећи прозаичан: акварел је техника која не тражи атеље, нема мрља од боја, може се радити свугде и увек.
- Постоји још један разлог - рекао је Живојин. - Ја сам одувек од сликара највише волео Тарнера: иако Енглез, он је један од родоначелника импресионизма. А акварел јесте импресија.

Скупио храброст

Онда је начинио још један корак. Као члан Српског гудачког квартета сарађивао је са људима из Југословенске галерије репродукција. Упознао је директорку Љиљану Симовић-Михач, кустоса Добривоја Поповића и Ловора Драгојевића. Сви су они били историчари уметности.
- Скупио сам храброст и показао им моје слике - каже професор Велимировић. - И то је била права критика. Схватио сам да је Војтех био помало пристрасан. Тек њихова критика је била право усмерење.
После је Ловор Дагојевић постављо све изложбе Живојина Велимировића: укупно шест самосталних, уз исто толико колективних. Изложбе јесу важна ставка у ликовном ствара-лаштву, јер се на њима открива искрен став, непристрасан суд. Као и селекција. Живојин стидљиво прича да је 1986. годиве излагао на Октобарском салону. То је била селекција. Критика је, види се из каталога и из исечака, била благонаклона и, ваљда, искрена.
Кад путује у Нови Сад, на предавања, професор Живојин Велимировић носи са собом прибор за сликање. Кад с породицом одлази на одмор некуда, у пртљагу су блок, боје и кистови. Када је, пре три године, са Београдском фалхармонијом био у Мексику на турнеји, сликао је користећи слану воду Тихог океана.
- Једном сам рекао да ми је музика супруга, а сликарство љубавница - рекао је Живојин Велимировић. - После сам схватио да је то било трапаво поређење. Тај однос је друкчији, виши, просвећенији. •