Драгутин Тошић

ЦРТЕЖИ, АКВАРЕЛИ И ТЕМПЕРЕ ЖИВОЈИНА ВЕЛИМИРОВИЋА

Када се први пут усудио да превари своју верну виолину Живојин Велимировић1 се без кривице дотакао сликарског прибора и прибрано крочио на праг својих потиснутих склоности. Са одговорношћу, прожетом сумњом и налозима судбине, он се

1 Живојин Велимировић је роћен 1941. године у Београду. Професор је виолине у Музичкој школи Мокрањац у Београду. Активан jе камерни музичар, члан Српског гудачког квартета и Београдског камерног оркестра. Сликарством се бави од 1978. године и са примерним остварењима, готово усамљен, негује заборављену и напуштену традицију „недељних сликара". Излагао је на колективној изложби поводом Дана школе Музичке школе Мокрањац 1979. на Коларчевом народном универзитету, а своју прву самосталну изложбу приредио је од 22. до 29. маја 1981. у Месној заједници Ђуро Ђаковић. У просторијама исте заједнице приредио је од 19 до 26. децембра 1982. своју другу самосталну изложбу коју је отворио сликар Војтех Братуша. Текст о сликарским радовима Живојина Велимировића писан је поводом његове прве самосталне изложбе.

радознало суочио са искушењима која су прогонила његову стваралачку савест. Вртоглаво мноштво боја одавно се нудило његовом духовном искуству са обећањима због којих није требало да се колеба. У смирај првих узбуђења сликарство се указало виолинисти достојним да музичку апстракцију сведе у видљиве облике призора. Под осетљивим прстима, које су стрпљиво неговале виолинске струне, настали су цртежи, акварели и темпере — ликовни сведоци музичког порекла. Лепршави тонови расути по његовом углађеном слуху и звучном сећању, слагали су се на белини сликарског изазова у топле колористичке хармоније блиске импресионистичком примеру. Осетљиви додири четкице ткали су светлост инструменталног сазвучја у прозрачне ведуте, питоме пејсаже и носталгичне кише, у лирску свечаност старих улица и спокој дрвених тргова. Неухватљива музичка истина, лишена виолинског кључа, а захваћена матицом ликовног поступка, затреперела је у Велимировићевом поетском изразу на осетљивој граници где сликарство уноси музику и где звук лебди у измаглици боја.