————————————————————
Драгутин Тошић
————————————————————
ЖИВОЈИН ВЕЛИМИРОВИЋ, акварели
————————————————————
Атријум Библиотеке града Београда
————————————————————
25. август - 10. септембар 1994.
————————————————————

Пре петнаестак година, када је уочи једног концерта на Коларчевом универзитету готово кришом изложио неколико својих акварела, Живојин Велимировић је добио мноштво искрених похвала и једну писану доставу. Невештим рукописом, анонимни аутор се више бавио таштином но естетиком. Порука гласи: "Нека Ти сликарство буде јерес, због које ће Те само музичари осуђивати, без разлога, а са много сујете". Да је порука схваћена као подстрек сведочиле су потоње самосталне изложбе, писани коментари који су се бавили врлинама Велимировићеве вештине и учешће на једном Октобарском салону. Извештај са његове последње, или најмлађе изложбе, одржане летос у светлости Атријума градске библиотеке, гласи овако.
Заведен ритуалном традицијом париских недељних сликара, који су своја надахнућа обликовали у искрено дивљење природи, Живојин Велимировић негује стваралаштво засуто топлим бојама племенитог осећања и блештавим светлом импресионистичког сазвучја. Повремено се искрадајући са тла своје духовне матице којом управљају звуци очаравајуће музике старих мајстора, на тренутак замењујући виолину кистом, а ноте

       Живојин Велимировић, На каналу

бојама, он се определио да слика мотиве чија смерност и чедна лепота нису осујећене вртоглавом стрепњом свакидашњице. Стога, београдски призори и земунске силуете, хоризонти дунавских свитања и видици савских смираја, аде и обале, мостови и врбаци, чедни додири воде и тла, дирљиви спој река на Ушћу, под његовом осетљивом руком чине спокојна пространства тишине којом трепере склад и врлина једне, колико хумане, толико поетске инспирације. Налик хроникама које природну раскош отимају од тмине заборава, ова својеврсна збирка акварела носталгично исповеда племенита расположења аутора, уткана у лирске пределе, а ношена њиховим ликовним и естетским смислом. Музичкој апстракцији, која одувек храни његову духовност, Велимировић хармонично додаје искуство, вештину и врлину сликарске истине.
У његовим акварелима, који се памте као чисти мелос боје саздан у чаробни звучни склоп, назиру се изгубљена рајска пространства, ничу недогледна царства сазнања без идејне речи.