Пре петнаестак година,
када је уочи једног концерта на Коларчевом универзитету готово кришом
изложио неколико својих акварела, Живојин Велимировић је добио мноштво
искрених похвала и једну писану доставу. Невештим рукописом, анонимни
аутор се више бавио таштином но естетиком. Порука гласи: "Нека
Ти сликарство буде јерес, због које ће Те само музичари осуђивати,
без разлога, а са много сујете". Да је порука схваћена као
подстрек сведочиле су потоње самосталне изложбе, писани коментари
који су се бавили врлинама Велимировићеве вештине и учешће на једном
Октобарском салону. Извештај са његове последње, или најмлађе изложбе,
одржане летос у светлости Атријума градске библиотеке, гласи овако.
Заведен ритуалном традицијом париских недељних сликара, који су
своја надахнућа обликовали у искрено дивљење природи, Живојин Велимировић
негује стваралаштво засуто топлим бојама племенитог осећања и блештавим
светлом импресионистичког сазвучја. Повремено се искрадајући са
тла своје духовне матице којом управљају звуци очаравајуће музике
старих мајстора, на тренутак замењујући виолину кистом, а ноте
|
Живојин
Велимировић, На каналу
бојама, он се определио да слика мотиве чија смерност и чедна лепота
нису осујећене вртоглавом стрепњом свакидашњице. Стога, београдски
призори и земунске силуете, хоризонти дунавских свитања и видици
савских смираја, аде и обале, мостови и врбаци, чедни додири воде
и тла, дирљиви спој река на Ушћу, под његовом осетљивом руком чине
спокојна пространства тишине којом трепере склад и врлина једне,
колико хумане, толико поетске инспирације. Налик хроникама које
природну раскош отимају од тмине заборава, ова својеврсна збирка
акварела носталгично исповеда племенита расположења аутора, уткана
у лирске пределе, а ношена њиховим ликовним и естетским смислом.
Музичкој апстракцији, која одувек храни његову духовност, Велимировић
хармонично додаје искуство, вештину и врлину сликарске истине.
У његовим акварелима, који се памте као чисти мелос боје саздан
у чаробни звучни склоп, назиру се изгубљена рајска пространства,
ничу недогледна царства сазнања без идејне речи. |